Nijedan čovek nije ostrvo – sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj. Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Stoga, nikad ne pitaj za kim zvona zvone – ona zvone za tobom.
Džon Don
Molitve u teškim časovima, 1624.
Žika:
„Svako ima svoj rodni grad u koji može da se vrati. Pa čak i ako je taj rodni grad preživeo ratove i razaranja, možeš da se vratiš na zgarište, pa ćeš pronaći temelje, zemlju i pogled kojeg se sećaš. Ali ja ne mogu više da vidim svoj rodni kraj, ne mogu da stanem na temelje moje rodne kuće, ni da se podsetim pogleda koji se pružao. Moj rodni grad više ne postoji. Njega nema više ni na jednoj mapi. Još samo par nas ga nosi u sećanjima…“
Zoran Lombauer:
„Kada sam bio u armiji, tadašnji kapetan me je zvao na raport i tada sam saznao da mi dave moje rodno mesto. Moj Donji Milanovac. Tada sam dobio odstustvo da odem i da ga poslednji put vidim. Kada sam došao tamo već je bio pola podavljen. To mi je poslednje što sam od njega video. Kada sam se vratio iz armije Dunav je prekrio celi grad. I od tada je u mojim snovima.“
Velimir M. Vladić:
„Bilo nas je trojica braće, i svaki put kada sanjamo naš stari Donji Milanovac nalazili bismo se ujutru na kafici i rakiji da jedan drugome ispričamo kako ga je ko sanjao. Moj poslednji brat je umro prošle godine i sada nemam sa kim da podelim ta sećanja“.
Panta:
„Ja sam kao dečak prvi put video Tita sa pristaništa kada je prolazio brodom pored starog Donjeg Milanovca. Nas je škola vodila na pristanište da mu mašemo dok prolazi. Tito je išao do Đerdapa da bi sklopio neki ugovor sa rumunskim predsednikom. Niko nije tada ni sanjao da je to ugovor o izgradnji brane i da će nam ubrzo potom udaviti Milanovac. Mi smo tada bili deca, imali smo one crvene marame i svi smo mu mahali.“
Valentina Lombauer:
„Kada bi se moj muž Zoran i njegova generacija sakupljala onda bih ja izlazila iz sobe, pošto nisam mogla da podnesem da slušam o tome. Oni su kao neki bolesni ljudi samo pričaju o Donjem Milanovcu. Ko je u kojoj kući živeo, od početka ulice, do kraja, po nadimcima i po prezimenima, to je bilo bolno čuti i bolno proživljavati, meni koja te ljude i taj grad nisam ni poznavala. Oni su ljudi koji kao da im je nešto oduzeto od srca, nešto oduzeto iz srca, nije jednostavno. To je bolno. Koliko za njega i njegovu mladost, toliko mnogo bolnije za njegove roditelje.“
brodski kapetan Zoran:
„Svi su pričali, ali niko nije mogao da veruje da će brana moći da zaustavi tu brzinu i tu lepotu Dunava. Svi su mislili da je to igra i šala, a Dunav je zaustavljen, evo već koliko godina. Ali kada se ispusti voda, pa se spusti kota, onda Dunav huči. A od tada se dosta promenio profil reke, taloženje obale, videćemo to tek. Eno ga Dunav gde već počinje da pravi svoje nove obale.“ Uzima čašicu rakije odpije i spušta je na sto.
STANOVNICI DONJEG MILANOVCA:
(po redosledu pojavljivanja)
| Radoslav Simonović | Miloš Simonović | Miroslav Ilić |
| Valentina Lombauer | Zoran Lombauer | Angelica Ilić |
| Josip Bibesković | Radojka Radić | Slavka Kesegić |
| Velimir Vladić | Snežana Morarević | Nadežda Vasić |
| Panta Đurić | Mihajlo Jovanović | Mite Jakimovski |
| Živorad Stefanović | Josif Lombauer | Vladeta Nikolić |
| Andrea Nikolić | Lea Aleksandra Lazarevska | Maša Bošković |
| Ognjen Bošković | Marko Ćetković | Danilo Ćetković |